Због тога пишемо приче

Снимак екрана, Тхе Нев Иорк Тимес

Већина текстова које у новинарству називамо причама правилније се називају извештаји. Непрецизност наше номенклатуре је важна јер су разлике између извештаја и прича важне, како у начину на који се праве, тако иу начину на који се примају.

Разлике, тврдио сам, почињу од сврхе извештаја. Уопштено говорећи, ми пишемо извештаје да бисмо прикупили, сортирали, проверавали и достављали информације у јавном интересу. Укратко, јављамо се да обавештавамо. Добар извештај вас тамо упућује. То је оно што треба да знате. Обратите пажњу на то.

Прича је другачија. На крају крајева, нико не чита причу за информацију. Нико не чита „Прохујало са вихором“ да би добио информације о грађанском рату. Нико не чита „Хамлета“ да би сазнао како да дође до замка Елсиноре. За то вам је потребна карта или распоред возова.

Сврха приче је да обогати ваше искуство. Прича вас не упућује тамо, она вас тамо поставља. У извесном смислу, прича је облик превоза. Подиже вас са места на коме читате и носи вас у друго време и на друго место. То време може бити јуче, а место следеће село. Или је време можда било пре 2000 година, а место штала у Витлејему.

Извештаји су дизајнирани да буду нон-фицтион. Измишљени извештај је облик злоупотребе.
Није тако са причама. Бог или еволуција или обоје су дали људским бићима мозак одређене величине. Тај мозак нас оснажује језиком. Тај језик се може користити за издавање извештаја или причање прича. Те приче могу директно кореспондирати са оним што нам се догодило. Или могу бити у потпуности измишљени, облик приче који називамо фикција.

У бриљантној и корисној књизи „О пореклу прича“, новозеландски научник Брајан Бојд сугерише да са еволуционе тачке гледишта, фикција надмашује нефикцију. Фикција је виша сила. Зашто? Зато што фикција умногоме проширује опсег посредног људског искуства. Омогућава нам да будемо спашени са Исхмаелом на крају „Моби Дика“, или да лутамо Њујорком са Холденом Колфилдом.

Без да буде редуктиван, Бојд моћ приповедања уоквирује у еволуционим терминима. Укратко, искуство прича мора допринети нашем опстанку. То ради на два начина: прво, помаже нам да научимо претње нашем опстанку, зликовце, чудовишта, куге и вртлоге. Затим нам приче показују моделе сарадње, како људска бића раде заједно да формирају заједницу или се боре против тираније. Укратко, учи нас шта да радимо, а шта да избегавамо.

Мој пријатељ Том Френч, један од великих новинарских приповедача и наставника, не слаже се са Бојдом по питању супериорности фикције над нефикцијом. Он тврди да се фикција може одбацити као „само прича или само измишљотина“. Нефикционално дело је извучено директно из стварног света и указује на опасности или хероје које сада можете видети.

Вратио сам се на ове теорије и аргументе након што сам прочитао причу Рукминија Калимачија за Њујорк тајмс. Наслов у мојим локалним новинама је био: „Систем силовања наметнут од ИСИС-а. Поднаслов је био „Борци наводе своју религију да би оправдали поробљавање језидских девојака.

Ово је била ужасна прича за читање, али осећао сам дужност да то урадим. На крају ме је то испунило бесом и убедило ме, тренутно, да се цивилизоване земље, без обзира на њихове инхибиције, морају ујединити како би збрисале ИСИС са лица земље. Шта би изазвало такав одговор? Из приче:

КАДИЈА, Ирак — У тренуцима пре него што је силовао 12-годишњу девојчицу, борац Исламске државе је одвојио време да објасни да оно што ће да уради није грех. Пошто је тинејџерка практиковала другу религију осим ислама, Куран му не само да му је дао право да је силује – већ је то одобравао и подстицао, инсистирао је.

Везао јој је руке и зачепио уста. Затим је клекнуо поред кревета и клањао се у молитви пре него што је стао на њу.

Када је све било готово, клекнуо је да се поново помоли, при чему је силовање завршио делима верске оданости.

„Стално сам му говорила да боли – молим те престани“, рекла је девојчица чије је тело толико мало да би одрасла особа могла да кружи око струка са две руке. „Рекао ми је да је по исламу дозвољено да силује невјерницу. Рекао је да се силовањем приближава Богу“, рекла је она у интервјуу са својом породицом у избегличком кампу овде, у који је побегла после 11 месеци заточеништва.

Прича постаје све узнемирујућа. Захтева више од једног параграфа, тај уређај у коме се анегдотски трагови претварају у контекст и информације. Према речима мог бившег Поинтеровог колеге Чипа Скенлана, овај комад има „зону ораха“:

Систематско силовање жена и девојака из језидске верске мањине постало је дубоко уплетено у организацију и радикалну теологију Исламске државе у години откако је група објавила да оживљава ропство као институцију. Интервјуи са 21 женом и девојком који су недавно побегли од Исламске државе, као и испитивање званичних комуникација групе, осветљавају како је та пракса уграђена у основна начела групе.

Трговина језидским женама и девојкама створила је трајну инфраструктуру, са мрежом складишта у којима се налазе жртве, собама за посматрање у којима се прегледавају и продају, и наменском флотом аутобуса који се користи за њихово транспортовање.

Прошле године је отето укупно 5.270 Јазида, а најмање 3.144 се и даље налази у притвору, кажу лидери заједнице. Да би их решила, Исламска држава је развила детаљну бирократију сексуалног ропства, укључујући купопродајне уговоре оверене од стране исламских судова којима управља ИСИС. И ова пракса је постала устаљено оруђе за регрутовање за привлачење мушкараца из дубоко конзервативних муслиманских друштава, где је необавезни секс табу, а забављање забрањено.

Приче су чудна и сложена средства комуникације. Свако од нас у читање текста унесе своју аутобиографију. Колико год да сам огорчен причом из Тајмса, потенцијални кандидат за ИСИС може бити охрабрен сценом коју је описао Калимачи.

Кључ за то вођство – и за све наративно писање – је градивни блок сцене.

Извештај следећег дана у Тхе Васхингтон Посту открио да „Вођа Исламске државе лично је држао 26-годишњу Американку као таоца и силовао је више пута, према америчким званичницима и њеној породици. Колико год било тешко сазнати за страшну судбину хуманитарне раднице Кајле Милер, чињеница да је достављена као новински извештај а не прича мења природу доживљаја читаоца.

Извештај се ослања на низ поузданих питања која сежу у прошлост више од једног века: ко, шта, где, када, зашто и како.

Прича претвара ове елементе и покреће их, тако да ко постаје лик, шта постаје сценска радња, где постаје окружење, када постаје хронологија, зашто постаје мотив и како постаје како се то догодило.

Графика: Гурман Бхатиа / Поинтер

Свестраност ових форми значи да писци могу комбиновати извештај и причу, као и Калимачи. Такви хибриди имају различита имена у новинарству: испрекидана линија, пешчани сат, анегдота поткријепљена откаченим параграфом.

Новинарство се гради на основу извештаја. Али ништа у извештају не може створити емпатију као што то чини добро испричана прича. Репортер Тајмса ме у суштини тера да гледам ту девојку како је силовао човек који се моли. Део извештаја ми каже да је прошле године киднаповало 5.270 таквих девојака. То је шокантан број, али ни на који начин шокантнији од онога што ме прича приморава да доживим: слободна девојка која пати од руку једног мушкарца чије је срце покварено неподношљивом идеологијом.