Да ли је ЦНН имао право да прикаже видео снимак напада сиријским нервним гасом?

На овој слици снимљеној у уторак, 11. октобра 2016, коју је обезбедила група сиријске цивилне одбране познате као Бели шлемови, радници сиријске цивилне одбране из рушевина извлаче живог дечака у источном Алепу који држе побуњеници, у Сирији. Активисти и спасиоци кажу да је у интензивном дану бомбардовања опкољених делова Алепа под контролом побуњеника погинуло најмање 25 људи, укључујући петоро деце. (Сиријска цивилна одбрана – Бели шлемови преко АП)

Осуђена деца дахћу последњи пут у камиону пуном беживотних тела која су им пре неколико сати могла да буду другови. Волонтери трче напред-назад у покушају да спасу преостале животе. И камера сведочи свему, снимајући видео који јавност неће видети дуже од месец дана.

То је била сцена приказана у уторак, када је ЦНН приказао стравичан снимак о нападу хемијским оружјем 4. априла у сиријској провинцији Северни Идлиб. Снимак, који је први пут откривен јавности, је пропраћен упозорењем и јасним аргументом у прилог његовог објављивања од стране вишег међународног дописника ЦНН-а Кларисе Ворд.

„Сматрали смо да је од виталног значаја да вам покажемо ове слике, јер када гледате ову децу како дахну, коначно разумете шта је ратни злочин“, рекао је Ворд.

Повезана обука: Борба са графичким сликама

ЦНН-ово обелодањивање видео снимка поставља питања о оправданости излагања гледалаца тако мучним снимцима. У наставку, Поинтеров Ал Томпкинс и Њумаркова председавајућа за новинарску етику Индира Лаксхманан говоре о одлуци ЦНН-а и о томе које лекције она држи за новинаре на другим местима.

Индира Лаксхманан, Њумаркова катедра за новинарску етику

'Ако крвари, води.' То је реплика у таблоидној штампи и локалним вестима које су гладне гледаности, мада је истина да се већина директора ТВ вести и штампаних и дигиталних уредника и издавача скоро свакодневно мучи како да прикажу графичке и узнемирујуће слике које су вредне вести и од јавног интереса без који су неоправдани или одбијају своју публику.

Ни то није нова борба. Од скелетних облика преживелих из концентрационих логора из Другог светског рата до тела црначких активиста за грађанска права које је полиција тукла као псе; од престрављене вијетнамске деце која беже од напада напалмом до људи који скачу у смрт са пламтећих торњева Светске трговине, иконичне слике су запечене у нашим колективним сећањима и понекад су промениле ток историје мењајући акције наше владе или изазивајући масовно негодовање јавности.

Сада је разлика у томе што у дигиталном добу, фотографије и видео снимци могу лако да се сниме, деле и шире на мрежи и на друштвеним мрежама од стране било кога у варп брзини — често брже него што новинске организације могу да провере њихову аутентичност.

Шестогодишњи грађански рат у Сирији, за који су Уједињене нације процениле пре годину дана, већ је однео 400.000 живота, најновији је пример веома значајне вести која је поставила питање шта и када приказати.

У августу 2013, дебата се водила око хемијских напада у Гути, за које је истрага УН закључила да их је покренуо сиријски председник Башар ал-Асад, убивши стотине цивила, укључујући децу. Слике су биле запањујуће: ред за редом малих лешева поређаних, дечије руке прекрштене преко тела као да спавају, да се никада не пробуде.

Уследило је глобално згражање. Тадашњи председник Барак Обама обећао је да ће ударити Асада у знак одмазде за употребу хемијског оружја, које светске конвенције сматрају ратним злочином. Али када је Обама осетио да неће добити подршку Конгреса за амерички напад, одустао је и преговарао о договору који је требало да уклони хемијско оружје.

Две године касније, свет је приковала срцепарајућа фотографија трогодишње сиријске избеглице чија је породица покушала да побегне од рата за Канаду. Њихов чамац се преврнуо и тело Алана Курдија, обучено у црвену кошуљу, плаве панталоне и браон патике као и свако мало дете на свету, однело је удављено на плажи у Турској. Фотографија се појавила на насловним странама широм света. Ипак, рат је беснео.

Прошлог августа, још један сиријски дечак, 5-годишњи Омран Дакнеесх, чији је израз лица био шокиран и лице у прашини од минобацачког напада, фотографисан је у задњем делу возила хитне помоћи, а његова слика је постала замена за процењује се да пати око 100.000 заробљених у бруталној опсади Алепа. Свет је поново изразио ужас, и даље, мало се променио.

Што нас доводи до сада: најновије слике априлског гасног напада у којем је погинуло више од 80 људи, наводи ББЦ. Западне обавештајне агенције окривиле су Асада, који је то негирао. Председник Доналд Трамп је рекао да су га ужасне фотографије деце која пене на уста, згрчене док су умирала, навеле да одговори са 59 пројектила Томахавк усмерених на циљеве сиријске владе и донесе одлуку, која је данас откривена, да наоружа побуњенике сиријских Курда. Овде смо видели нешто што се чини као директан пут од очигледног ратног злочина до акције САД.

Дакле, данас, када се појављују видео снимци инцидента са гасом у априлу, како би редакције требало да се боре са оним што да покажу? Као иу сваком случају, ми одмеравамо вредност снимка у новинама у односу на штету коју би приказивање слика могло да изазове. Нема сумње да су слике од велике важности; управо су ове слике разоткриле очигледан ратни злочин и изазвале акцију америчке владе која је утицала на имовину сиријске владе, распоређивање америчких војних средстава, америчко војно планирање — и можда би могло да утиче на будући ток рата.

Јавност има право да зна што је више могуће о инциденту са тако далекосежним људским, правним и буџетским импликацијама.

Друго је питање да ли те слике припадају првој страници или на врху вести. Тврдио бих да немају јер смо фотографије већ видели у априлу. Ставио бих слике на располагање публици на мрежи која може да бира да ли ће гледати или не гледати, чему претходи експлицитно упозорење да видео није за слабоумне.

У идеалном случају, видео би требало да буде пропраћен нарацијом и објашњењем одлуке новинске организације, као што је ЦНН урадио са својим онлајн пакетом који је испричала дописница Клариса Ворд, која нас опомиње да гледамо доказе о ратном злочину.

Као бивши страни дописник, знам да публици може бити тешко да сагледа далеку и често незамисливу патњу жртава ратова у Босни или Авганистану или кршења људских права на Хаитију или Северној Кореји. Али то нас не ослобађа од наше дужности као новинара да покушамо да помогнемо људима да разумеју – и да им дамо разлоге да не скрећу поглед.

Ал Томпкинс, виши факултет за емитовање и онлајн

За јавност може бити од виталног значаја да присуствује графичким сликама. Када су слике сиријског гасног напада први пут стављене на располагање јавности у априлу, оне су биле доказ вредан вести да рат против цивила ескалира и указивале су на могућу умешаност Русије.

Након што су се појавиле прве слике априлског напада, сиријски председник Башар ал-Асад је негирао да његов режим стоји иза напада и заправо је извештаје о хемијском нападу у Кан Шејхуну назвао потпуном измишљотином. У том контексту, почетна употреба тих слика није била само одбрањива – била је потребна, јер су нудиле суштинске опречне доказе

Сада, месец дана касније, видео који је ЦНН добио увећава наше разумевање ужаса гасних напада. Али ја бих рекао да нам не дају довољно нових информација да оправдају њихову употребу на телевизији или новинским страницама. Не сумњамо да је страдало више од 90 људи. Нема сумње да су многи од њих били деца. Нема сумње да су убијени хемијским оружјем. То су већ утврђене чињенице.

Да сам уредник новина, не бих постављао оштре слике те умируће деце на насловној страни у среду ујутру. Да сам водио локалну ТВ станицу, не бих користио слике јер оне не бацају довољно новог светла на оно што се дешава у Сирији да надокнади графичку природу слика.

На мрежи, ЦНН је донео добру одлуку да умањи потенцијалну штету од слика упозоравајући гледаоце на њихову графичку природу. Дозволити Ворду - са својим дугогодишњим искуством у покривању Сирије - да објасни зашто ЦНН верује да су слике довољно важне да их изнесу пред јавност, био је добар корак. На мрежи, читаоци могу да бирају да ли и колико да гледају - за разлику од ТВ гледалаца или читалаца новина, који не могу да бирају слике на мрежи.

Новинари се годинама суочавају са овим тешким позивима из Сирије. 2015. године, „60 минута“ је емитовао видео снимак хемијских напада у којима је убијено 1.400 људи. Тај снимак је снимљен две године раније, а Асад је тврдио да нема доказа да је његова влада гасила цивиле.

Прича „60 минута“ је настојала да потврди присуство отровног гаса, а водитељ Скот Пели бранио је графичке слике, рекавши да се „овакве ствари дешавају у свету пречесто“ јер „људи их не виде“.

Запамтите да свака одлука о објављивању или задржавању захтева нови разговор о томе „зашто“. Само зато што је мрежа објавила такве слике у прошлости није разлог да се донесе иста одлука данас - као што одлука да се раније не објаве или емитују узнемирујуће слике не би требало да значи да никада више не бисмо објавиле такве слике.

Живимо у времену када ће неки читаоци и гледаоци нањушити заверу у било којој одлуци коју новинари донесу да прикажу или ускрате информације или слике. Новинари треба да објасне своје одлуке, као што је то урадио ЦНН.