Најпознатија колумна Џина Патерсона: „Цвеће за гробове“

Ожалошћени рођак једне од жртава бомбардовања у Бирмингему, Алаша, 15. септембра 1963. у Баптистичкој цркви у Шеснаестој улици одведен је након што је полицајцима рекао да су неки од његове породице у делу који је најтеже оштећен. Човек иза себе држи ципелу пронађену у рушевинама. Познато је да су најмање четири особе убијене. (АП фотографија)

Ова колумна Јуџина Патерсона, тадашњег уредника Атланта Цонститутиона, првобитно је објављена у том листу 16. септембра 1963. и прочитана је наглас те вечери у „ЦБС Евенинг Невс“ са Волтером Кронкајтом. Патерсон је преминуо 12. јануара 2013. у 89. години.

Мајка Црнкиња је у недељу ујутро плакала на улици испред баптистичке цркве у Бирмингему. У руци је држала ципелу, једну ципелу, од стопала њеног мртвог детета. Држимо ту ципелу са њом.

Свако од нас на белом југу држи ту малу ципелу у руци.

Прекасно је окривити болесне криминалце који су руковали динамитом. ФБИ и полиција могу да се изборе са том врстом. Оптужба против њих је једноставна. Убили су четворо деце.

Само ми можемо ући у траг истини, јужњаче - ти и ја. Сломили смо тела те деце.

Гледали смо сцену без задржавања. Неометано смо слушали пролог. Незаинтересовано смо видели како се завеса отвара. Чули смо представу.

Ми — који настављамо да бирамо политичаре који загревају котлове мржње.

Ми — који не дижемо руку да ућуткамо зле и мале људе који имају своје црначке шале.

Ми — који стојимо по страни у замишљеној исправности и пуштамо побеснеле псе који трче у сваком друштву да нам извуку поводце из руку и пролете.

Ми – наследници поносног Југа, који протестујемо због његове вредности и захтевамо признање – ми смо ти који смо се склонили од тешког, заобишли непријатно, замерили изазову, замерили неопходном, рационализовали неприхватљиво и створили дан сигурно када би ова деца умрла.

Није време да своју муку натоваримо на убицу жртвеног јарца који је ставио капу у динамит наше сопствене производње.

Он није знао ништа боље.

Негде у полумрачној и грозничавој забити злог ума он управо сада осећа да је био херој. Крив је само за убиство. Он мисли да нас је задовољио.

Ожалошћени рођак једне од жртава бомбардовања у Бирмингему, Алаша, 15. септембра 1963. у Баптистичкој цркви у Шеснаестој улици одведен је након што је полицајцима рекао да су неки од његове породице у делу који је најтеже оштећен. Човек иза себе држи ципелу пронађену у рушевинама. Познато је да су најмање четири особе убијене. (АП фотографија)

Ми са белог југа који знамо боље смо ти који морамо да донесемо оштрију пресуду.

Ми, који знамо боље, створили смо климу за убијање деце од стране оних који то не знају.

Држимо ту ципелу у руци, јужњаче. Хајде да га видимо право и погледајмо крв на њему. Упоредимо то са недостојним говорима јужњачких јавних људи који су преварили Црнца; упоредите то са спектаклом ужасне деце чије су их родитељи и наставници ослободили да пљују епитете на мала гомила црначке школске деце недељу дана пре ове недеље у Бирмингему; подигните ципелу и погледајте даље до државне куће у Монтгомерију где су званични ставови Алабаме изречени у жару и бесу.

Хајде да не кривимо неку бруталну будалу која није знала за боље.

Знамо боље. Створили смо дан. Ми сносимо пресуду. Нека се Бог смилује сиромашном југу који је тако вођен. Нека оно што се догодило убрза дан када ће добри Југ, који живи и има велико биће, да се избори са овим изазовом расног разумевања и заједничког човечанства, и у пуној снази своје непотврђене храбрости, потврди себе.

Недељна школска представа у Бирмингему је завршена. Са уплаканом црнкињом мајком стојимо у горком диму и држимо ципелу. Ако наш југ икада буде оно што желимо да буде, сад ћемо засадити цвет племенитије одлуке за југ на ова четири мала гроба која смо ископали.